Znate već moju baku. Carica nad svim caricama.

Sa njom imam gomilu priča i anegdota, a ovo je jedna od mojih omiljenih. Takođe je i jedna od onih koje su me naučile nečemu važnom: uživanju u sadašnjem trenutku i potpunom prepuštanju istom.

 

Moja porodica s mamine strane je vrlo bliska, te se oduvek okupljamo povodom raznih prilika. Dok je baka bila živa, najčešće smo se družili kod nje. I na jednom od tih okupljanja, nagovorimo mi nju da joj sipamo malo sangrije, da proba.

Sedi ona tako, pijucka sangriju, i svidela joj se.

Njene ćerke, a moja tetka i mama, rastrčale se oko postavljanja trpeze. Jure naokolo kao muve bez glave, mama donosi hranu, tetka postavlja sto. U jednom momentu, tetka pita: “Mama, gde ti stoje plitki tanjiri?”

A moja će baka, najopuštenijim mogućim tonom:

“To nije važno. Ja pijem sangriju sad.”

 

Tolike sam psihoterapeute, knjige, aplikacije, članke i blogove konsultovala ne bih li naučila da ne živim u prošlosti koja se završila ili u budućnosti koja se nije desila. Toliko mi je celog života teško da budem prisutna “ovde” i “sada”. Retko mi se desi da zaista upijem sadašnji trenutak, a izuzetno uživam u njemu kada mi to uspe.

Isto tako, život mi se često dešava u pauzi između dve obaveze, dva projekta, između posla i časa jezika, između treninga i spremanja obroka. Veoma retko prestanem da jurim kao muva bez glave, i sednem da malo uživam u sred haosa, bez ikakvog razloga, bez griže savesti.

 

Često se setim moje bake, kao i ovog događaja koji mi uvek izmami osmeh. Ali sam tek nedavno shvatila koliko iz njega mogu da naučim. Zato te ostavljam ovde, dragi čitaoče ili čitateljko. Idem da sednem u omiljenu fotelju, pustim sebi Pink Floyd, popijem sangriju, i u mislima nazdravim s bakom. Jer u ovom trenutku, ništa drugo nije važno.